Svjedočenje šejha Ebu Mudžahida el-Kalamunija:
Posvjedočio sam kod šejha Ebu Ubejde njegovu ljepotu morala, lijepo ponašanje, skromnost, ljubav prema znanju i učenjacima, poštovanje prema njima i stavljanje svakog na njegovo mjesto, kao i njegovu strast prema tilavetu Kur’ana i privlačan stil u držanju hutbi i poučnih govora.
U više sam ga navrata ugostio u džamiji Sa’d ibn Ebi Vekkas tokom dana kušnji i žestine bitaka; podizao je svojim stilom moral, uklanjao prašinu očaja i palio u dušama ljubav prema džihadu, te učvršćivao u umovima oslanjanje na Allaha i lijepo mišljenje o Njemu.
Komandant Ebu Ubejde bio je simbol postojanosti za ranjene; uprkos tome što je više puta ranjavan i što mu je ruka amputirana, nikada se nije znalo za to da je izostao iz borbe, da se povukao pri susretu ili da je pokazao kukavičluk u borbi. Bio sam svjedok njegove postojanosti u bitkama na planinama – vidio sam kod njega čvrstinu, snagu, odlučnost i strpljenje. Molimo Allaha da ga primi i da nas spoji s njim, a da ne budemo iskušani. Na njegovom putu trebaju biti vođe: kada govore – govore istinu, kada obećaju – ispune, a kada pozove poziv džihada – oni se pokrenu i prođu kroz prve safove.
Svjedočenje terenskog vojnog komandanta Ebu el-Hasana el-Faruka:
Upoznao sam komandanta Ebu Ubejdu, Allah mu se smilovao, dva dana prije bitke za oslobađanje Al-Ejsa. Sastali smo se na jednom sijelu, a zatim je nastupilo vrijeme namaza pa je Ebu Ubejda stao pred nas i klanjao nam akšam kao imam te u njemu proučio dovu na kijamu i nastavio doviti gotovo sat vremena. Kada smo završili namaz, nismo sjeli osim kratko, pa je ušao jacijski vakat i on je opet klanjao kao imam i opet učio dovu. Tom dovom sam veoma plakao. Nikada me u životu nijedna dova nije pogodila kao dova Ebu Ubejde. Nakon što smo završili namaz, sjeli smo oko dva sata, a niko od nas nije progovorio od siline utiska koji je ostavila dova. Od tog vremena zavolio sam Ebu Ubejdu i naše su se veze učvrstile do te mjere da više nisam donosio nijednu odluku bez njega.
U bitki za oslobađanje Al-Ejsa bio sam terenski vojni komandant. Išao sam s Ebu Ubejdom – koji je bio emir – na izviđanje. Kada smo završili izviđanje, rekao sam mu:
„Nemoguće je da naše mašine uđu s ove strane; potpuno je izložena s vojnog aspekta.“
On je odgovorio:
„Tačno, ali se osloni na Gospodara robova. Možda će nas Allah učiniti povodom oslobađanja ovog kraja.“
Kada smo se vratili da pripremimo braću za napad, Ebu Ubejde je došao do mene i rekao:
„Veži svoje srce za Allaha.“
Zatim je došlo do kvara i tenkovi koji su trebali ući otkazali su. Ušle su samo borbene mašine i hummeri. Krenuli smo i stigli do potrebnog mjesta pa sam kontaktirao vojnog komandanta Ebu el-Hejra i rekao mu:
„Mjesto je puno snajpera i nije moguće napredovati bez tenkova.“
Pa mi se obratio Ebu Ubejda i rekao:
„Zar ti nisam rekao – veži svoje srce samo za Allaha, a ne za tenk? Traži pomoć od Allaha i napreduj.“
Pa smo se oslonili na Allaha i nastavili napredovati sve dok nam Allah nije dao otvaranje i uspjeli smo preuzeti kuće u kojima su bili snajperisti. Također su grupe ingimāsija uspjele zauzeti školu.
Zatim se desio kvar na komunikacijskim tornjevima, pa je Ebu el-Hejr tražio od nekih grupa da se popnu na brdo, ali oni nisu odgovorili. Vojni emiri su skoro izdali naredbu za povlačenje. Tada me kontaktirao Ebu Ubejde i rekao:
„Uzmi dvije grupe mladića i popnite se na brdo.“
Krenuli smo pješke, a neprijateljska vojska je žestoko granatirala – nezamislivo jako – granate i rakete su padale kao jaka kiša. Bio sam vrlo umoran. Stigli smo do kuća na rubu brda pa smo ušli u jednu i zaspao sam oko sat vremena. Kada sam se probudio, granatiranje je i dalje bilo jako. Bilo je vojnika utvrđenih na vrhu brda.
Nazvao me Ebu el-Hejr i pitao:
„Kakvo je stanje kod vas? Mi ne možemo napredovati.“
Rekao sam mu:
„Stanje je dobro. Probat ću zaobići vojnike utvrđene na vrhu brda.“
Istina je da nisam namjeravao to raditi, samo sam se želio osloboditi poziva.
Nakon sat vremena opet je zvao i pitao:
„Ima li šta novo?“
Rekao sam:
„Neke grupe idu desno, druge lijevo, uskoro će opkoliti neprijatelja.“
Ništa od toga nije bilo tačno.
Vojska je prisluškivala naš razgovor pa je počela žestoko granatirati vrh brda misleći da se naše grupe tamo kreću. Granatiranje je rezultiralo ubistvom njihovih vojnika na vrhu brda.
Ujutro smo se popeli na brdo i našli njihove vojnike mrtve, a brdo je oslobođeno.
Kada su braća došla da nas zamijene i kada smo stigli u bazu – a poznat sam kao vrlo temperamentan – pitali su me:
„Bio si miran cijelu bitku, a to nije tvoja narav?“
Rekao sam:
„Bio sam pospan i nisam obilazio vojsku niti radio manevre.“
Rekli su:
„Vidimo promjenu na tebi?“
Rekao sam:
„Ko klanja iza Ebu Ubejde i sluša njegovu dovu, mora se promijeniti. On mi je naredio da se popnem na brdo pa sam to učinio i Allah nam je dao otvaranje.“
Braći koji su bili opkoljeni, i nakon namaza je rekao: “Treba nam grupa da probije opsadu braći.” Pa sam mu rekao: “Ja sam spreman, ali trebam grupu i tenk.” Pitao je: “Zašto tenk?” Pa sam rekao: “Treba mi, a ako želite da uđem – nemojte me ispitivati.”
Tada je Ebu Ubejde rekao Ebu-l-Hajru: “Pošalji s njim tenk.” Ebu-l-Hajr je upitao: “Treba li mu stvarno?” Pa mu je Ebu Ubejde rekao: “Pošalji mu tenk, brate moj.” Zatim sam rekao Ebu-l-Hajru, a i Ebu Ubejde je čuo: “Izvući ću opkoljene iz brkova (izražaj koji znači pouzdanost i odlučnost u izvršavanju zadatka).”
Otišao sam, a za mnom je izašao i Ebu Ubejde i rekao: “Šta ćeš raditi s tenkom?” Rekao sam: “Imam jednu ideju, pa ako uspije – hvala Bogu. Ako ne uspije, borit ću se sve dok ne probijem opsadu braći ili poginem.”
Tada se Ebu Ubejde okrenuo grupi koja je poslata sa mnom i rekao: “Opkoljeni mudžahidi od Ahraru-Šama su naša braća, i morate slušati i pokoravati se Ebu-l-Hasanu, čak i ako vam naredi da se ubacite među neprijatelja bez vozila – uradite to.” Onda je proučio dovu za nas, pa smo krenuli i tenk je stigao.
Tada sam pozvao Ebu Ubejdu i tražio od njega jednog snajperistu. Rekao sam: “Ako ideja s tenkom ne uspije – preći ću na drugu taktiku zasnovanu na snajperu.”
Poslao mi je brata Ebu Mikdada Turčina. Kada je stigao, konsultovao sam ga o rezervnom planu zasnovanom na snajperu. Rekao je: “Mogu iz druge zgrade nadgledati ulaz zgrade. Ako iko od rafidija izađe – eliminiraću ga.”
Pa sam mu naredio da zauzme odgovarajuću zgradu i nadgleda ulaz.
Zatim sam otišao do tenkiste i rekao mu: “Želim da gađaš prvi sprat.” On je rekao: “Bojim se da se nešto desi i da projektil pogodi drugi sprat, pa da ubijem braću.”
Odbio je.
Tada sam nazvao Ebu Ubejdu i rekao mu: “Reci tenkisti da izvrši naredbu.”
Ebu Ubejde je razgovarao s njim, i nakon što mu je tenkista objasnio svoj strah, Ebu Ubejde mu je rekao: “Veži svoje srce za Allaha, a ne za proračune i nišan.”
Nakon dugog ubjeđivanja pristao je da gađa prvi sprat.
Nazvao sam opkoljene i rekao im: “Popnite se na krov, gađat ćemo prvi sprat RPG-om, i ne silazite dok vam ja ne kažem.” (Nisam im rekao istinu da ne narušim njihovu motivaciju.)
Tenkista je zatim pogodio prvi sprat s tri granate – sve su pogodile tačno prvi sprat, hvala Allahu.
Zatim sam poslao dvojicu mladića da pretraže mjesto, i kad su ušli našli su raznesena tijela rafidija.
Nazvao sam opkoljenu braću i rekao im da siđu, i dodao: “Tu su dva mudžahida, pazite da ne pucate na njih.”
Kada su sišli, počeli su plakati dok su se selamili i zahvaljivali braći. Rekli su: “Zamalo smo se predali tim svinjama.”
Nazvao sam Ebu Ubejdu i rekao mu: “Oslobodili smo braću i zarobili Allahove neprijatelje.”
Došao je Ebu Ubejde, nazvao selam mladima, čestitao im na sigurnosti i pobjedi, pa su me upitali: “Kako si se sjetio te ideje?”
Rekao sam: “Allah mi je nadahnuo, a Ebu Ubejdeje učio dovu za mene.”
Neki od braće rekoše: “Znači kad ti on dovi – uvijek ti se otvori?” Pa sam rekao: “Nisam ušao ni u jednu bitku u kojoj mi je Ebu Ubejde dovio, a da me Allah nije pomogao.”
…sa braćom koji su ga savjetovali, hvalili i preporučivali dobro, te mu savjetovali da se kloni vođstva. A onaj kome je iskušenje da bude među emirima i vođama – neka bude sluga svojoj braći. Nakon toga bi mi govorio: "Dovi za mene." A kada bi vidio nekog brata da kritikuje skupinu, savjetovao bi ga i odvraćao od toga. Rekao bih mu: "Ne želim da otvorimo vrata šejtanu pa da brat ostavi džihad."
A on bi rekao: "Znam to, ali ja vidim da je ovaj brat bliži istini i želim da budem onaj koji popravlja koliko god mogu."
Vidio sam ga dva dana prije njegova šehadeta. Tada sam bio slomljen, nisam imao jedinice i nisam više vjerovao da možemo poraziti vojsku. Pa mi je rekao: "Šta ti je?"
Rekao sam: "Nemam dovoljno jedinica da se borim protiv jače vojske."
Pa mi je rekao: "Zar nemaš Allahovu milost? Zar nisi uvjeren u Allahovu pomoć?"
Rekao sam: "Jesam."
Pa je rekao: "To je dovoljno."
Ebu Ubejde je prije toga bio odredio tačan datum ulaska u Homs i klanjanja u njemu. Pa sam ga pitao: "Kada ćemo ući u Homs?"
Odgovorio je: "Priznajem da sam pogriješio kada sam odredio vrijeme. Žao mi je zbog toga, to je bila smjelost prema Allahu. Tražim oprost i kajem se Allahu. Ali, nikada ne sumnjam u Allahovu pomoć."
Zatim je klanjao s nama i učio kunut, i osjetio sam nešto neobično u njegovim dovama. Kada je završio namaz, rekao je: "Ja ću izviđati, a ti pripremi jedinice."
Rekao sam mu: "Nemam jedinice."
Pa je rekao: "Ja ću izviđati pa ću te obavijestiti."
Otišao je u izvid, zatim je zatražio sastanak s vojnim komandirima frakcija. Kada su se okupili, rekao im je:
"Ako želimo sačuvati područje, emiri moraju biti sa vojnicima u rovovima i borbama. Ne mogu se vojnici učvrstiti ako se zapovjednici ne učvrste."
Mnogi su ga poslušali pa su ušli u rovove sa svojim borcima, a među ranjenima su bili i dezertirani oficir Dammar i dezerterirani pukovnik Ebu Ahmed.
Ujutro sam ga vidio i pitao: "Gdje su jedinice? Vojska nam je stigla – Kafr Aved je pala."
Rekao je: "Pripremit ću ih i potom rasporediti liniju odbrane."
Rekao sam mu: "Psihički sam i fizički iscrpljen, želim da se odmorim. Ako me budeš trebao, naći ćeš me na poznatom mjestu."
Sutradan sam pročitao vijest o njegovom šehadetu. Nisam mogao vjerovati. Tek kada sam čuo njegove posljednje riječi, u kojima je objavio da se neće prikloniti nikome osim Allahu – tada sam povjerovao.
Njegov šehadet me jako pogodio. Ostao sam mjesec dana ne izlazeći iz kuće, gledajući stalno njegovu sliku i slušajući njegov posljednji govor.
I moj otac je bio veoma pogođen i plakao je, govoreći: "Dvojica tvoje braće su poginula, ali za njih nisam onoliko bio tužan koliko za Ebu Ubejdu."
Naše supruge su se bojale Ebu Ubejdu, jer je stalno podsticao na višeženstvo. Ako bi posjetio nekog od nas, govorile bi naše žene: "Nastavit će ga nagovarati dok se ne oženi trećom."
Iako mi o ženidbi nismo ni pričali. Kada je šehid bio Ebu Ubejde, moj otac mi je rekao: "Zar se nećeš oženiti?"
Pa sam mu rekao: "Ebu Ubejde je poginuo, više nema ko da mi traži ženu."
I vidio sam da se otac rastužio kada sam to rekao.
Organizacija (HTŠ) je izgubila dvojicu velikih vođa, rijetke u svom vremenu: Ebu Ubejdu Kansafru i Ebu Ahd Ihsima. Molimo Allaha da im se smiluje, širokom milošću, da nas spoji s njima kao šehidima i da nam nadoknadi gubitak.
Svjedočenje šejha Zubejra al-Gazzija:
Abu Ubejde Kansafra – živi šehid. Jedan čovjek koji vodi čete i jedinice prema neprijatelju. Prvi put kada sam ga upoznao izbliza bilo je u bici deblokade Halepa – oslobođenje akademije. U svakom pohodu u kojem sam ga sreo, vidio sam kako obilazi braću, podstiče jednog, učvršćuje drugog. U njegovim očima je bio umor, jedva bi spavao, ali je njegov glas uvijek bio jak, pun motivacije.
Ako se upita: čime se isticao šejh šehid Ebu Ubejde?
Rekao bih: isticao se razumijevanjem džihada, bio je prije svega da'ija, pozivalac, vješt govornik među vojnicima koji su se isticali govorom. Imao je nevjerovatno dobro mišljenje o Allahu i stalan optimizam. Govorio bi: "Mi smo pobjednici. Mi ćemo ući kao osvajači u Homs."
Pričao je ljudima o hrabrostima boraca u bitkama, prenosio ih prisutnima, pripovijedao detalje na svoj zanimljivi narativni način, pa bi slušatelj pomislio da je on bio sa onima o kojima priča.
Iako je bio dezerter od režimske vojske, bio je posvećen znanju i šerijatu, pa ga je to učinilo i učenim i vojno sposobnim vođom. Imao je blagi osmijeh i plemenit izgled koji smiruje dušu.
Bio je stalno okrenut prema šehadetu. Suze bi mu često tekle. Govorio je o šehidima, a njegova oporuka je bila da bude zakopan među njima. I Allah mu je to podario – njegova krv je zaštitila planinu Zavija nakon što je bila pred padom.
Neka te Allah primi, hrabri mladiću, viteže, branitelju zdravih i bolesnih.
Svjedočenje brata Salema, jednog od boraca elitnih jedinica:
Bio sam u elitnim jedinicama pod vodstvom Ebu Ubejde Kansafre, Allah mu se smilovao. Bio sam zadužen za operacijsku sobu u Kafr Sajniji i Tell al-Naru, gdje je on bio komandant. Često nam je pričao o četvorici mladića koji su bili s njim, a Allah im je podario šehadet. Govorio bi: "Nama trebaju ljudi poput njih."
Kada bi od njega zatražili podršku, poslao bi jednog od te četvorice umjesto cijele grupe. Odgajao je mladiće na takav način. Poslao je u bitkama na istoku pruge samo jednog borca da oslobodi selo nakon njegovog pada. Otišao je, oslobodio ga, a avion ga je pogodio i zgrada se srušila na njega, ali ga je Allah sačuvao. Kada se vratio i zatražio novu podršku, Ebu Ubejde je dodao još jednog borca i poslao ih obojicu – i Allah im je podario da sami oslobode selo.
Nekoliko mjeseci prije šehadeta bio je zadužen za utvrđivanje linija. Kopao je oko Kafr Nabula, Moka i Tell al-Nara, pripremao prvu, drugu i treću liniju. Došlo je do nemara unutar organizacije, pa su zakasnili s finansiranjem. On je posudio tri hiljade dolara da završi posao. Vlasnici novca su tražili povrat, pa je prodao svoju kuću u Kansafri i vratio dug. Tražio je novu kuću, ali nije mogao da je pronađe zbog svoje poznatosti – ljudi su se bojali da bi ga mogli napasti bombaši, pa da oni stradaju. Kada je organizacija (HTŠ) to saznala, kupili su mu kuću i vratili je.
Njegov šehadet:
Ebu Ubejde je volio svoje selo Kansafru ogromnom ljubavlju. Govorio je da će osvajanje Šama početi odatle. Govorio je da brza dešavanja u Šamu zahtijevaju brzo pokajanje – jer pobjeda dolazi, ili će stvar izmaći iz ruku frakcijama i Allah će pripremiti druge koji će pomoći Njegovoj vjeri.
Kada su sela u planini počela brzo padati, a režimska vojska zauzela Kafr Nabl, rekao mu je brat Ebu Halid: "Situacija nije dobra, moramo nešto učiniti. Idi i preuzmi sektor Kansafre."
Iako je bio teško umoran i iako se rasulo proširilo u svim frakcijama, rekao je: "Slušam i pokoravam se. Ja sam vojnik."
Otišao je tamo i postavio plan za vraćanje Kafr Nabla, ali se vojska brzo probila i zauzela Sifuhun i al-Fatiru, te se počela približavati Kafr Awejdu. Mudžahidi su se odatle povukli, a Kansafra je postala prva linija fronta.
Tu je Ebu Ubejde snimio glasovnu poruku punu iskrenosti i suza, pozivajući na strpljenje i postojanost pred neprijateljem, i objavio je.
Brat Ebu Abdillah al-Hanafi je rekao:
Kada sam čuo njegov posljednji govor, znao sam da će postati šehid. Neki od njegove braće su mu rekli: 'Zar nije moguće da planina padne a ti ostaneš živ?' Pa je rekao: 'Dok sam ja živ – planina neće pasti.'
I ovo je tekst njegovog govora:
Hvala Allahu, Gospodaru svjetova, i nema neprijateljstva osim prema zulumćarima. Neka su salavat i selam na najboljeg Poslanika, na njegovu porodicu, njegove ashabe i sve one koji slijede njegov put do Dana sudnjega. Poruku upućujem svakom muslimanu koji je ljubomoran na Allahovu vjeru u zemlji Šama, ljubomoran na „La ilahe illallah“, ljubomoran na Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ljubomoran na svetinje, ljubomoran na Kur’an, ljubomoran na muhadžire, ljubomoran na krv i čast muslimana. A posebno spominjem omladinu brda – onog brda koje je na svojim plećima nosilo planine, i neprijatelj i prijatelj su znali da ste vi planine nad planinama. Istinu je rekao onaj koji je rekao za vas: „Vi ste planine koje hodaju po planinama.“ Vaša postojanost je čvršća od planina i vaš neprijatelj to zna.
O omladino brda (Zavije): šamska revolucija i šamski džihad prolaze kroz prelomni trenutak, kroz stanje kojem će uslijediti posljedice. Historija će početi da se ispočetka ispisuje – historija u kojoj će se obnoviti ponos ummeta i u kojoj će se očuvati njegova čast. A taj ponos i ta čast trebaju svoje ljude, trebaju svoje muškarce. Ummet danas treba ljude postojane, strpljive, one koji očekuju nagradu od Gospodara svjetova i čvrsto vjeruju u Njegovu pomoć.
Omladino brda: nosimo emanet, i to ne mali niti beznačajan, nego ogroman – ogroman – ogroman. A to je odbrana tevhida, odbrana „La ilahe illallah“. I kažem vam, omladino sunnije u brdu i svuda: opasnost se neće zaustaviti na krvi, lobanjama i časti, nego je ugrožena sama riječ „La ilahe illallah, Muhammedun resulullah“. Omladino brda, kod Allaha se vodi zapis – zapis fatiha, zapis strpljivih, zapis postojanih. Zato upišite svoja imena i imena svojih očeva, ne bi li Allah vidio od mene i od vas iskrenost.
Možda ćemo biti uzrok promjeni stanja sunija u Šamu i bilo gdje. Brdo (Zavija) ima posebno mjesto u srcima muslimana i značaj u stvarnosti i budućnosti šamske revolucije i džihada. Čuvajte ga i žrtvujte najvrednije u odbrani „La ilahe illallah Muhammedun resulullah“. Znajte, omladino brda, da je vaša postojanost postojanost džihada.
Znajte, muslimani, kojima je Allah dao blagodat robovanja – hvala Allahu što nam je dao da osjećamo da smo robovi samo Njemu, bez sudruga. Dao nam je da budemo od onih koji se ranjavaju i bore na Njegovom putu, koji udaraju i ratuju radi Njega, koji se iseljavaju i prognani su radi Njega. Hvala Allahu koji nas je počastio ovom počašću. Hvala Allahu koji nas je uputio na ovo. Hvala Allahu koji nas je učvrstio u ovome..
…i poniženje nevjernika vašim i našim rukama. Hvala Allahu koji me je počastio džihadom; hvala Allahu koji nas je učvrstio i sačuvao devet godina. I molim Allaha, Uzvišenog i Velikog, da mene i vas počasti time da Mu budemo blizu u Homsu, padajući na sedždu, i u Guti padajući na sedždu. I molim Ga, slavljen neka je On, da nam podari smrt i šehadet na Njegovom putu — okrenuti prema neprijatelju, istiniti, iskreni, sedždu čineći Njemu, slavljen neka je On i uzvišen. Slavljen neka si, Allahu, i Tebi pripada zahvala; svjedočim da nema boga osim Tebe; slavljen neka si — ja sam zaista bio od nepravednih. Allahu, oprosti meni i svim mojoj braći od muhadžira i prognanih i ensarija. A hvala Allahu, Gospodaru svjetova (Kraj govora).
- U Kansafri su bila raspoređena četiri odreda: dva pripadala vojsci Ebu Bekra Es-Siddika, a druga dva pripadala Hurrasud-dinu. Četiri odreda su bili raspoređeni i u njima je bilo ubijenih i ranjenih, pa su se povukli te noći i Kansafra je postala potpuno prazna, uz veoma jako granatiranje po njoj. Kaže brat Ebu Ma’mun iz Kafr Rume: Povezao sam se s Ebu Ubejdom pa mi je rekao: „Ne znamo da li je Kansafra prijatelj ili neprijatelj, i trebamo braću da uđu u nju.“ Pa sam mu rekao: „Sa mnom su dvojica braće i ući ćemo s istočne strane.“ A on je rekao: „I ja imam jednog brata sa sobom i ući ćemo sa zapadno-sjeverne strane, prvo motorom, pa ćemo ga ostaviti i nastaviti pješice.“ Pa sam rekao: „I mi isto tako, i sastaćemo se u Kansafri, ako Allah da.“
Ebu Ma’mun kaže: Krenuli smo motorom nas trojica — ja, Ebu Lebib i Ebu Hamza — sve dok nismo stigli do Kansafre. Ostavili smo motor i nastavili pješice, pa smo čuli zvuk motora kako se približava. Rasporedili smo se, misleći da su to vojnici. Kada se približio, vidjeli smo da je to porodica koju čine muškarac, njegova žena i njegova dvojica sinova, a bili su iz Džadara. Otac porodice je bio odlučio da ostane u svojoj kući i da nikada ne izlazi, ali kada je vidio da je granatiranje neizdrživo, povezao je porodicu na motor i izašao. Nije se od nas udaljio mnogo prije nego što je na njega izveo napad ruski avion i ubio njega, njegovu ženu i djecu.
Nastavili smo hodati, pa sam nazvao Ebu Ubejdu i rekao mu: „Gdje si stigao?“ Pa je rekao: „Na početku sela.“ Rekao sam mu: „Ući ću motorom.“ Zatim smo se sreli unutar sela i nismo našli nikoga u njemu — jer je nusajrijska vojska ušla na njegove krajeve pa se povukla, bojeći se zasjede koju bi mogli postaviti mudžahidi. Sa Ebu Ubejdomu Kansafri bio je mladić iz Beljuna po imenu Ahmed Džuhajda, a nadimak mu je također bio Ebu Ubejde. Pa mu je Ebu Ubejde rekao da ode u Beljun i dovede odred za mine, i on je otišao, a mi smo ostali…
Četvorica nas je bila, pa je Ebu Ubejde rekao: „Hajdemo se popeti na brdo.“ Rekao sam mu: „Brdo je izloženo.“ Pa je rekao: „Želim da vidim dolinu, da li je u njoj vojska ili ne.“ Popeli smo se na brdo nas četvorica, i tokom toga ispričao mi je da je, kada je ušao sa svoje strane, vidio tijela šest šehida koji su poginuli od ruskog bombardovanja. Pa je nazvao braću iz Ikhaa i zatražio da ih preuzmu. Došao je ‘pick-up’ da ih evakuiše, a kada su tijela bila stavljena u zadnji dio vozila, režim ga je pogodio protivoklopnom raketom, pa je vozilo uništeno i zapaljeno. Tijela su izgorjela, a braća iz Ikhaa su preživjela. Rekao je: „Želim znati gdje se nalazi ta baza koja je pogodila vozilo kako bismo je gađali.“
Zatim mi je Ebu Ubejde rekao: „Dođi da ti ispričam šta nam se dogodilo na putu ovamo, malo prije, kada smo ulazili iz pravca Kansafre. Kada smo ušli u selo i stigli blizu moje kuće, čuli smo zvuk zveckanja metala. Pomislili smo da su to režimski vojnici koji, kao i obično, pljačkaju kuće i odnose stvari. Pa smo se ja i mladić koji je bio sa mnom rasporedili i spremili za otvaranje vatre. Kada se zvuk približio, otkrili smo da je to mazga (mlado magare), kojoj su se limenke zaplele oko nogu i nije ih mogla skinuti. Tada je Ebu Ubejde počeo snažno da se smije i rekao: „Malo magare nas natjeralo da se rasporedimo i pripremimo za borbu!“
Ebu Ma'mun je rekao: Kada smo stigli do zapadnog dijela brda, sakrili smo se iza gomile kamenja i počeli određivati mjesta na kojima moramo postaviti položaje čuvanja, gdje da rasporedimo grupe i gdje da postavimo mine.
Zatim je Ebu Ubejde krenuo ispred nas oko dvadeset metara, a ja sam ostao sa jednim od braće tražeći mjesto s kojeg režim ispaljuje protivoklopne rakete na Kafr ‘Uvejd. Zatim smo malo hodali, i sagnuo sam se da zavežem cipelu, pa sam vidio raketu kako dolazi s desne na lijevu stranu. Eksplodirala je nekoliko metara od mene. Nisam čuo zvuk eksplozije, ali su mi uši počele snažno zujati.
Jedan njen geler je udario u mene: prerezao je cijev moje puške, zatim prerezao remen, pa prerezao moju ruku na pola podlaktice. Da nije Allahove milosti, i da geler nije prvo presjekao pušku i okvire na mom prsluku, bio bih prepolovljen.
Na početku ranjavanja nisam osjetio ništa osim kada je geler presjekao okvire, pa su meci počeli da ispadaju…
Okrenuo sam se od bola i ugledao Ebu Labiba, kojem su obje noge bile amputirane. Podigao je glavu i rekao: „O, Ebu Ma’mune…“, zatim je ušutio. Pogledao sam svoju lijevu ruku i vidio da rukav visi preko nje. Pokušao sam ga podići i otkrio da su mi dva prsta na desnoj ruci odsječena, a treći je visio držeći se samo za živac.
Ebu Hamza je bio ranjen mnogim sitnim gelercima po tijelu, ali je među nama bio najlakše ranjen. Pozvao sam ga i on mi je pomogao da skinem torbicu za municiju. Rekao sam mu:
„Imaš li napunjen punjač u ruci?“
Rekao je: „Da.“
Pa sam mu rekao: „Otiđi brzo odavde i pozovi braću.“
Rekao je: „Kako da odem i ostavim vas ovako?“
Rekao sam mu: „Učini ono što ti kažem, režim će ponovo gađati ovo mjesto.“
I poslušao je.
Zatim sam puzao dok nisam došao do Ebu Labiba. Zvao sam ga, ali nije odgovarao, i vidio sam da ispušta posljednji dah. Pokušao sam izvući radio stanicu (ručnu vezu) zubima i svoja dva zdrava prsta, i nakon velikog napora sam uspio. Razgovarao sam preko nje s jednim od braće i rekao mu:
„Trebamo pojačanje.“
Pitao je: „Gdje?“
Rekao sam: „U selu Džihad (šifra za Kinsafru, selo komandanta Ebu Ubejde).“
Rekao sam mu: „Ebu Labib je poginuo, a ja i Ebu Hamza hitno trebamo pojačanje.“
Tada su iznad nas nadlijetali izviđački avioni. Pogledao sam prema Ebu Ubejdi, koji je bio udaljen od mene oko dvadeset metara, i vidio sam da pomjera desnu nogu. Pokušao sam ustati i krenuti prema njemu, naslonio sam se rukama na smokvu pokraj sebe da ustanem, i osjetio jak bol. Pogledao sam svoju lijevu ruku i vidio da kost podlaktice viri, kao da je udarila o kamen i zadala mi taj bol.
Puzao sam na laktovima i koljenima dok nisam stigao do Ebu Ubejde i dozvao ga. Odgovorio mi je. Pitao sam ga kako je. Rekao je:
„Osjećam bol u nozi.“
Pogledao sam mu nogu i vidio da je slomljena iznad koljena, meso je bilo razderano, a noga savijena kao da je savijena iz zgloba, i teško je krvario. Pitao je:
„A ti?“
Rekao sam: „Obje ruke su mi otišle.“
Pa je rekao: „Zbog ovoga smo i izašli. Ovo je ono što su nam Allah i Njegov Poslanik obećali.“
Rekao sam: „Da.“
Pa sam mu rekao: „Moramo pričati zajedno da ne izgubimo svijest.“
Pitao me za Ebu Labiba. Rekao sam mu: „Poginuo je.“
Rekao je: „Allah mu se smilovao i sastavio nas s njim u Firdevsu.“
Pitao me za Ebu Hamzu. Rekao sam: „Ranjen je i otišao po pojačanje.“
Zatim je ušutio, i osjetio sam da njegova tišina nije normalna. Počeo sam ga bosti laktom, ali nije se budio. Puzao sam ka njemu, stavio svoju bradu na njegov čelo i pritisnuo ga, pa se probudio i rekao: „Šta ti je?“
Rekao sam mu: „Ne smijemo izgubiti svijest.“
Zatim mi je rekao: „Kad bi mogao, razgovaraj s Ebu Zerrrom da nas izvuku.“
Uzeo sam radio stanicu zubima i on mi je pokušao pomoći da odvežem čvor, ali nije mogao. Ja sam ga razvezao i kad sam pritisnuo dugme, pogledao sam u nebo i vidio da dolazi druga raketa. Pala je daleko od nas, oko petnaest metara, pogodila je dvije prostorije u kojima su bile baterije, solarni paneli i komunikacijski toranj. Raznijela je obje prostorije i vidio sam kako se betonska ploča ruši, kao da će pasti na nas. Allah je odredio da padne pet metara dalje.
Ebu Ubejde me upitao: „Jesam li kontaktirao Ebu Zerra?“
Rekao sam: „Ne.“
Rekao je: „Pozovi ga.“
Uzeo sam radio, ali nije bilo signala, jer su uništene prostorije u kojima se nalazio toranj. Rekao sam to Ebu Ubejdi.
Pa je rekao: „Hvala Allahu“, i ponavljao: „Hvala Allahu, ovo je ono što su nam Allah i Njegov Poslanik obećali. Molimo Allaha da primi od nas. Svjedočim da nema boga osim Allaha i da je Muhammed Allahov Poslanik.“
Zatim je rekao nešto tiho što nisam čuo.
Pogledao sam i vidio veliku mrlju krvi ispod njega — Ebu Ubejda je umro od iskrvarenja. Prethodni zavoj nije mogao zaustaviti krvarenje, jer nismo imali ruku da ga stegnemo — on je imao samo jednu ruku, a ja samo dva prsta.
Rekao sam: „Moram ustati prije nego izgubim svijest.“
Ustao sam i pao.
Ponovo sam ustao i ponovo pao.
Treći put sam ustao, uzeo radio među zube i počeo hodati. Prešao sam pedeset metara teturajući.
Sreo sam Ahmeda Džuhajdu, kojeg je Ebu Ubejda poslao po minobacačku ekipu. Rekao mi je: „Popni se.“
Nisam mogao. Rekao sam mu: „Idi po Ebu Ubejdu iz Kansafre, ja ću nastaviti pješke.“
Ali je insistirao da se popnem, pa sam se popeo.
Vozio je motor, i sreli smo Ebu Hamzu snajperistu, pa je sjeo s nama. Rekao sam mu:
„Povuci mi ovaj prst koji visi i otkini ga.“
Nije htio. Pa sam ga ja zubima povukao, živac se rastegao ali se nije otkinuo.
Ebu Hamza je počeo vrištati od bola, a ja mu rekao: „Prestani s tim.“
Ponovo je počeo vrištati.
Rekao sam mu: „Prestani vrištati.“
Rekao je: „Dobro.“
A zatim opet počeo.
Rekao sam: „Ako ne prestaneš, gurnut ću te i baciti s motora.“
Stigli smo do Beljuna, i rekao sam momcima: „Donesite Ebu Ubejdu iz Kansafre.“
Krenuo je jedan kombi, ali ga je ruska avijacija pogodila i zapalila, a vozač je preživio.
Zatim je došao drugi kombi, donio tijelo Ebu Ubejde i premjestili smo ga s motora u drugo vozilo, koje se ubrzo pokvarilo.
Došao je drugi kombi i prebacio nas u Urum al-Džuz, gdje je bila medicinska stanica.
Ušao sam u ambulantno vozilo sa medicinskim tehničarem. Izgledalo je kao da prije toga nikad nije vidio ranjenika poput mene — bio je zbunjen i preplašen. Pitao sam ga:
„Imaš li zavoje za zaustavljanje krvarenja?“
Rekao je: „Da.“
Postavio ga je ispod lakta.
Rekao sam mu: „Tamo ima rana na nadlaktici.“
Pa ga je stavio iznad rane.
Donio je prah i gaze. U to vrijeme ruke su mu se tresle.
Viknuo sam na njega i rekao:
„Prestani se tresti, ne smiješ se plašiti, da se i ja ne bih uplašio.“
Stigli smo u bolnicu Idlib, gdje su mi uradili amputaciju. Nakon tri sata sam se probudio i mislio da su mi ostala samo dva prsta. Kad sam vidio da imam tri, rekao sam:
„Hvala Allahu, još mogu pucati iz puške.“
Kad sam se probudio, pitao sam jednog od momaka za Ebu Ubejdu. Rekao mi je da je poginuo.
Tad sam počeo jako plakati, iako nisam pustio ni suzu od trenutka ranjavanja do tog časa.
Šejh al-Farghali mi je kasnije rekao:
„Kada su poslali Ebu Ubejdu u Kansafru, znao sam da je nemoguće da se povuče ili uzmakne. Pred zoru nas je nazvao i rekao nam da je situacija izuzetno teška i da hitno treba poslati grupe da zaustave napredovanje vojske, jer je broj boraca bio vrlo mali. Ujutro je poginuo, Allah mu se smilovao.“
Njegov otac je rekao:
„Posljednji put kad sam vidio Ebu Ubejdu prije smrti, zamolio sam ga da dođe da ruča kod mene, ali je rekao da je previše zauzet borbama. Rekao sam mu: ‘Zar nemaš zamjenika?’ Ali se opet izvinio. Njegova majka mu je rekla: ‘Onda sutra dođi sa ženom i djecom da doručkujete kod nas.’
Rekao je: ‘Ne mogu.’
Pa mu je rekla: ‘(Kako hoćeš…)’
On se ponovno izvinio i otišao — i nije se vratio osim kao šehid.“
Njegova majka je rekla:
„Ibrahim mi je često govorio: ‘Moli se Allahu da mi podari šehadet, majko.’
Molio je mnogo. A moje srce nije moglo da dovim tako, pa sam mu govorila: ‘Neka ti Allah podari ono što želiš.’
Govorio bi: ‘Dovi mi za šehadet, posebno dok si na sedždi.’
Odgovarala sam mu: ‘Još je rano za šehadet, sine.’
A on je govorio: ‘Zbog Allaha, zar ne želiš da ti u kući bude šehid? Kuća bez šehida nema bereketa.’“
Često bi, kaže, pričao o bezvrijednosti dunjaluka i vrijednosti ahireta.
Govorio bi: „Naša komšinica, Umm Zuhajr, pogođena je raketom u vlastitoj kući i poginula. Bitka ne ubrzava i ne usporava smrt. Nema ništa ljepše od šehadeta na Allahovom putu.“
Često je zvao porodicu iz rova da ih budi na sabah i tražio da se za njega dovi dok su na sedždi.
Dan prije pogibije situacija je bila izuzetno loša. Nazvala ga je i rekla:
„Kako je stanje?“
Rekao je: „Odlično, u blagodatima smo na kojima nam drugi zavide. Niko neće umrijeti prije vremena.“
Rekao joj je: „Dovi za mene i javit ću vam se kasnije.“
To je bio posljednji put da je čula njegov glas.
Njegov brat ga je posjetio i potvrdio da je živ. Majka se smirila, legla na jastuk i odspavala pola sata.
Odjednom se trgla, ustala, i vidjela da svi u kući stoje i gledaju u telefone.
Pitala je: „Šta se dešava?“
Rekli su: „Ništa, samo je Ibrahim ranjen.“
Zatim joj je sin Husam rekao: „Majko… Ibrahim je poginuo.“
Rekla je: „A Allah je dovoljan zaštitnik i najbolji pomagač. Jesu li uspjeli donijeti njegovo tijelo?“
Rekli su: „Idemo sada po njega.“
Otišla je, uzela abdest, klanjala, i Allah joj je dao sabur.
Kad su ga donijeli, rekla je:
„Bio je kao da spava. Njegovo lice je zračilo svjetlošću. Nikada ga u životu nisam vidjela ljepšeg nego kad je bio šehid. Neka mu se Allah smiluje i bude zadovoljan njime.“
Glavno zapovjedništvo vojnog krila Tahriru-Šama izdalo je saopćenje saučešća povodom šehadeta Ebu Ubejde, dana 28.2.2020., što odgovara 4. džumade-l-ula 1441.
A ovo je njegov sadržaj:
Hvala Allahu koji je podijelio sudbinu istinoljubivih na dva dijela: neki su poginuli, a neki još čekaju. Najbolji od stvorenja, Poslanik, rekao je: „Želio bih da se borim na Allahovom putu i poginem.“
Mi tugujemo kao zajednica zbog šehadeta jednog od svojih ljudi i vođe — lava, Ebu Ubejde iz Knesafre, sina planine, istinitog u riječi i djelu. Poginuo je na tlu planine Zavije dok je branio nju i svoje plemenito selo Kansafru. Nakon što je slomio mač, polomio štit i pripremio svoj grob, hrabro se suočio s neprijateljima Allaha svojom rukom, kojom je ranije branio svoj put na Allahovom putu. Bio je dokaz Božije moći među svima.
Vođa Ebu Ubejde prešao je na drugu stranu nakon životnog puta ispunjenog doprinosima, završivši ga time što je zalio planinu svojim krvlju. Njegovo tijelo se sklonilo od pogleda, ali njegov spomen ostaje. Neka ga Allah uzdigne među besmrtnike.
Letio je visoko, tražeći neprijatelje, darujući svoj život kako bi Allah bio zadovoljan, i time je postigao šehadet i oprost. Marljivo je težio da se pridruži svojim saborcima. Ako je rat izbio, on se borio hrabro i odlučno, slijedeći Allahove znakove i vodeći put kroz Kansafru.
Išao je naprijed, vodeći i ponavljajući riječi: „Danas stanujem u kući istine, u domu u kojem su Ahmed i njegovi saborci.“
Molio je Gospodara: „Završi moj život šehadetom i primi me kao šehida.“
Neka Allah smiluje vođu Ebu Ubejdi, smjesti ga u Džennet, i neka ga podigne među poslanike, istinoljubive i šehide, zajedno s onima koji su iskreni i nepokolebljivi. Hvala Allahu, Gospodaru svjetova.
Prevod i obrada: Ummet Press
Objavi komentar